Samouka pismenost

PRAPOČETAK 

Crna rijeka.
Crna kao Pčinja, ali hladnija i crnja. Još je crnja što je sa Jahorine bijele, a sestra joj što Željeznicu čine, sestra joj rijeka Bijela.
Među padinama Jahorine i Trebevića nastaje spajanjem Gukavca sa Dubokim potokom na preko 1300 metara nadmorske visine.
Mulj trpila nije. Kamenito korito ime joj je dalo.
Crna.
Žito brojni mlinovi su mljeli. I danas- dan poneki na obalama njenim svjedoči o vremenima prije staza, prije kolskih puta:
Vremenima kad se samouki čovjek više cijenio nego koji učio je škole. Ponos roda, sela, na svakom koraku ukazivana mu je čast.  
Čovjek neodolјiva i nesavladlјiva težnja da nauči. Da bude i da savlada: Lov, šumu, nauku.
Zaostaci Nemanjićke kulture Srednjega Vijeka u krajevima dinarskim, u blizini starih manastira. Pismenost održala je je tvrdoglava samoukost.
I na Crnoj rijeci.

ZAČECI KULTURE

Čitati. Pisati. Napori pri sricanju slova, slogova i riječi. Težnja da i drugi iz sela izuče. Samouk čovjek  u sebi ima i proročkog i svetačkog.
Odlučnog.

Takva je istorija roda Divlјani u planinskoj župi Zijamet Crna Rijeka, srezu sarajevskom.
Mučenička istorija uveličala je đače-samouče kroz stihove o Caru Konstantinu. Kao da je narodni genij na usta guslara-pjesnika htio da kaže da će đače-samouče sačuvati zakon i narodnost i kulturno predanje.
Luču prosvete čuvali su guslar-pjesnik i đače-samouče.
Vuk Karadžić, sakuplјač narodnih umotvorina, pjesama, pripovjedaka, poslovica i zagonetki, najdragocenijeg kulturnog ( i umjetničkog?) blaga samouko je učio čitati u svome selu prije nego je otpočeo sakuplјački rad i reformu pravopisa.

“…Idući Vuk na jednom mestu zaustavi konja i stane pričati saputnicima: »Ovdje sam čuvao koze, pa dok one planduju, ja pazim da vidim kakvog putnika varošanina, ili popa, ili kaluđera, i čim spazim koga u plavim čakširama strčim na put. Prilazio bi mu, skinuo kapu, polјubio u ruku i otvorivši Bukvar zapitao: “Molim te majstore (ako je bio trgovac), ili popo (ako je bio pop) ili duhovniče (ako je bio kaluđer) pokaži mi to i to slovo”. Po tom bi polјubio ruku, rekao hvala, a ja bih poslije tuvio i mučio se. Dešavalo se, naročito s trgovcima, da bi mi odgovorili: “Bogme, sinko, ne znam ni ja!”

Istorija roda Karadžići—Divlјani

Kuće su im u opštini Zijamet Crna Rijeka pod Jahorinom planinom, srez sarajevski. Pod Košutom, najvišim vrhom gole Jahorine, gore iznad potoka Gukavca. Jedna je i u zaseoku Kacelјa. 
Divlјani su ogranak bratstva Karadžića od koga je i naš Vuk, iz istog sela Petnjice sa Durmitora odakle se i đed Vukov odselio u Jadar na Drini u Srbiji. Poslije pretka Vukovog krenuo je i predak Divlјana po imenu Ivan u Bosnu i zaustavio se na Crnoj rijeci, onoj što sabira vode Jahorine i Trebevića. Divlјani su zato što im je predak pri bjegstvu učinio smio i drzak podvig da je  “To je samo „divlјina” mogla da uradi!” Ili su, druga priča veli, Divlјani zbog divovskog rasta njihovih predaka. 
Loza Divljana proteže se prema Jabuci kod Foče kroz plodna mnogodjetna pokoljenja, pa se pominje i Jovo Skakavac kog su objesili Austrijanci 1914. Ili Jovo Božović koji je doselio u Sarajevo. Pominje se han Soka Božovića na Staroj Varoši, kasnije Saraj- Bosni ili Sarajevu. Lazin sin Đuro umrije neoženjen, a kćer Jelka udata u Kerlite u Zijamet Crnoj Rijeci, a sin mu bi i Pera ( Petar) koga zvaše i Vukan zbog toga što je bio učevan kao njihov bratstvenik Vuk Karadžić. Pera se upokoji 1900. Godine, ali mu od kćeri potekoše Kreštalice u Milјevićima na Trebeviću od kojih Vaso kao dobrovolјac pade na Solunskom frontu, te i dalje kroz udavače u Međe u Zijamet Crnoj Rijeci, Janju u Anđiće u istom selu i Stoju u Moćeviće u Presječici.
Od Karadžića-Divlјana su i Granići na Trebeviću.

SAMOUKA PISMENOST 

Prvi pismeni pretci u rodu Divlјana-Karadžića jesu braća Petar ( Vukan) i Ilija. Vukan je od 12 godina naučio čitati i pisati, a bilo mu je sedamdeset i sedam godina kad je umro 1900. godine. 
Težnja pismenosti, zapis u krvi donijet sa Drobnjaka ispod Durmitora. I Vukov rođak, Jevto Savić-Čotrić u Jadru bio je pismen u ta vremena. 
Naselјe Divlјana-Karadžića, Zijamet Crna Rijeka udalјena je od Sarajeva par sati na konju. Kad su god silazili u varoš tražili su poznanstvo sa lјudima od knjige, ostade zabilježeno. 
A tada je u Sarajevu ( Staroj Varoši – Gradu) među učitelјima bio i poznati sakuplјač narodnog blaga Bogolјub Petranović i vladika sarajevski Sava Kosanović. Često su u Varoši zaustavlјali braću Vukana i Iliju po više dana i zvali ih na sela i po cijele noći pjevali uz gusle. 
Iza Okupacije Petranović skloni se u Srbiju. Vukan i Ilija nastaviše da se upoznaju sa lјudima od knjige, pa se Ilija srete sa književnikom Ivanom Vasinim Popovićem koji je bio urednik “Sarajevskog Lista”. Po smrti Ilijinoj Popović mu posveti članak u “Nadi” 1895. godine pod naslovom: “Neznan apostol”. 
Sin Ilijin Mićan, sada već starac od sedamdeset godina bješe sklon stihovima, pa za Balkanskog Rata opjeva srpske pobjede. 
Posle Oslobođenja on svoju pjesmu preinači i izmijeni i u njoj izrazi želјu i nadu da Kralј Aleksandar uđe u Carigrad. 
To je svakako urođena sklonost Karadžića za pjesmom i pobjedom. 
Kao što je i sam Vuk u predanju naveo da je njegov otac Stevan zapamtio pjesmu o Kosovu od svog oca Joksima i brata Tome koji su dalje predavali. 
Sin Mićanov Đorđo, a unuk Ilije, kazivača pesme “Propast Carstva Srpskog” upamćen je kao vješt guslar.

DIVLJANUŠE (da ne budu ne pomenute)

I odive Divlјanuše-Karadžićke širele su pismenost. Gotovo sve ženske u rodu izučiše čitati, a mnoge i pisati. Zovu ih Divlјanuše, a često s ponosom Karadžićke. Udavale su se u rodove po Glasincu, oko Foče i Trebevića. U rodove gde su se poudale izučile su čitati i pisati najpre đevere, pa i svoje đuvegije i ostalu kućnu čelјad. Djevojci Divlјanuši-Karadžićki kad se udaje, označe na svakom svatovskom daru cedulјom za koga je dar. Na svadbi se iznesu darovi , a ćajo koji prikazuje darove podnosi mladoj, a ona čita ćaji za: svekra, svekrvu, đuvegiju, đevere, kuma, starog svata…
Sin Divlјanuše-Karadžićke Vukašin Anđić, dobio je na utakmici guslara na Alipašinom Mostu jednu od nagrada. To su već ova novija vremena. Na to je jedan od Crnogoraca dobacio: “Vidi se da ga je Karadžićka rodila!”

ČOBANSKA ŠKOLA

Na Jahorinskim Omjetinama boravili su sa ovcama čobani: Kovači od Žešče, Marići sa Glasinca, Ivanovići od Trnova, Govedarice od Mrežice, Simovići i Ćosovići od Jabuke. Čuvajući ovce sa malim Divlјanima učili su od njih čitati i pisati. Često su ih preslušavali i dalјe upućivali dva “najčuvenija književnika” braća Vukan i Ilija. 

TEŽNJA ZA ŠKOLOM 

Iza Omerpaše, kad je nastala kolika tolika bezbednost u Bosni, javlјa se težnja za školom i prosvetom. Otvaraju se škole u varošima i većim selima i širi se pismenost. Planinska sela od nekoliko kuća nisu mogla izdržavati učitelјa, pa tako i Zijamet Crna Rijeka. 
A tolika težnja bi za školom da je Lazar, sin Krstov, saselio u selo Ivanići (opština Butmir) sat pješke od Sarajeva da može djecu školovati. I kako je zimi teško djeci ići u školu Lazar je uzeo kavanu u Tatića Hanu na Varoši u Sarajevu. On peče kavu, a djeca mu noćivaju i pohađaju škole. 
U danima Oslobođenja došavši iz vojske umrije Nikolin sin Aleksa. 
Sve o Divljanima- Karadžićima pričamo, samoukim pismenošama sa Crne rijeke kad osta đedu Nikoli mlada lijepa udovica Joka i kćer Krista od dva mjeseca. Joka je od roda Regoja sa Dobrog Polјa starinom od bratstva Višnjića sa Hercegovine od koga je i slavni guslar Filip Višnjić. I ako su Joku prosili mnogi, bješe se zarekla svekru Nikoli da se neće nikad udavati, ali svekar da dade reč da će malu Kristu slati u školu i za učitelјicu. Svekar svečano obeća. Kad je narasla za škole Nikola posla Kristu Lazaru da ide u školu. Ni godinu ne navrši Krista, pokosi je šarlah. 
O porodičnoj slavi Đurđevdanu Divljani se sjećaju umrlih predaka i čine im pomen naricajući glasom i jecajući uz gusle.

Цар Костантин и ђаче самоуче

Славу слави царе Костантине
У прољеће честит данак Ђурђев
Три је царе совре поставио
Једна совра од сувога злата
Друга совра од сребра чистога
Трећа совра дрва шимширова
Која совра од сувога злата
За њом сједи дванаест владика
И четири старе патријаре
Која совра од сребра чистога
За њом сједи триста калуђера
Која совра дрва шимширова
За њом Сједи триста ђеце ђака
Међу њима ђаче самоуче
Ал’ пошета царе Костантине
Он се шета од совре до совре
Кад дошета соври сува злата
Ђено сједи дванаест владика
И четири старе патријаре
Смјерно им се царе поклонио
И овако њима бесједио
О за Бога! дванаест владика!”
И четири старе патријаре!”
Не би сте л’ ми могли дувовати:
“Ја сам тежак грије учинио:
Јесам био своје родитеље
Како бих се грија остајао?”
Вели њему дванаест владика
И четири старе патријаре
Не говоре Богу по закону
Већ говоре цару по хатеру:
“Круно наша, царе Костантине!
Лако ћемо теби дувовати:
Ти начини круне позлаћене
Све од сребра и сувога злата
А искити драгијем камењем
Те поклони на дван’ест владика
И четири старе патријаре
Тако ћеш се грија остајати
Опет шета царе Костантине
Док дошета соври сребра чиста
Ђено сједи триста калуђера
Смјерно им се царе поклонио
И овако њима бесједио:
“Оци свети, триста калуђера!
Не би л’ могли мени дувовати:
Ја сам грије тежак учинио:
Јесам био своје родитеље
Како бих се груја остајао?”
Вели њему триста калуђера
Не говоре Богу по закону
Већ говоре цару по хатеру:
“Круно наша, царе Костантине!
Лако ћемо теби дувовати;
Ти нам пиши триста парусија
Баш на ово триста калуђера
Још погради б’јеле манастире
Ђе ће живљет’ млоги калуђери,
За те молит’ Бога без престанка,
Тако ћеш се грија остајати
Опет шета царе Костантине
Док дошета соврина посљедњој Најпосљедњој, дрва шимширова
Ђено сједи триста ђеце ђака
Међу њима ђаче самоуче
И њима се царе поклонио
И овако био бесједио
“Ђецо моја, три стотине ђака!
Не би сте л’ ми могли дувовати:
Ја сам грије тежак учинио:
Јесам био своје родитеље
Како бих се грија остајао?
Ђеца муче, ништа не говоре”
Но бесједи самоуче ђаче
Не говори цару по хатеру
Већ говори Богу по закону
“Круно наша, царе Костантине!
Лако ћемо теби дувовати:
Ти начини лучеву ћелију
Намажи је лојем и катраном
Затвори се, царе, у ћелију
Запали је са четири стране
Нека гори с вечер’ до свијета
Ак’ останеш, царе, у ћелији
Онда си се грија остајао”
Кад то чуо царе Костантине
То је њему врло мучно било
Па он гради лучеву ћелију
Намаза је лојем и катраном
У њу баца ђаче самоуче
Затвори га царе у ћелију
Запали је са четири стране
Она гори с вечер’ до свијета
Кад у јутру бијел дан освану
Рано рани царе Костантине
Да обиђе ђаче и ћелију
Кад је царе доље доходио
Од ћелије ништа до пепела
Насред њега самоуче ђаче
У руку му књиге салтијери
Те се моли Богу по закону
Кад то виђе царе Костантине
Он се бјеше врло зачудио
Како оста ђаче самоуче
Брже гради лучеву ћелију
Намаза је лојем и катраном
Затвори се царе у ћелију
Запали је са четири стране
Она гори с вечер’ до свијета
Кад у јутру данак освануо
Поранило самоуче ђаче
Да обиђе цара и ћелију
Кад је ђаче тамо доходило
Од ћелије ништа до пепела
Оно тражи цара по пепелу
Десну му је находило руку
Рука му се десна посветила
Што се цару рука посветила
Њом је млога добра учинио
Млоге гладне јесте наранио
А жедне је царе напојио
Голе, босе јесте преођео
Надгледао ништа и убога
За то му се посветила рука.

Kakva je situacija sa pismenošću bila na prelazi iz 19. u 20. Vijek opisuje karta iz 1931. godine jer prethodno sačuvanih analiza i nema.
U čast Divljana- Karadžića i u ime entuzijazma i želje za pjesmom, naukom i kulturom od vajkada na ovim prostorima.
I kad nije bilo uslova, bilo je želje.
Samouka pismenost ostade kao vjekovno zabilježeni fenomenen, iskorak i po današnjim formulacijama avangarda.

Izvori: Kalendar SPKD PROSVETA za godine 1927. I 1928., Milan Karanović, Srpske narodne pjesme.