Supernaut

“Sviramo tri do četiri puta mesečno, ponekad i za samo trideset ljudi, ali ja uopšte ne obraćam pažnju na to. Mislim da uvek ima klinaca željnih jedne noći u kojoj će se desiti eksplozija. Zato i sviramo pedeset minuta da bi sve eksplodiralo, da bi bilo kratko, jasno i snažno, da bi bila hipersenzacija, a ne ono techno- rave pranje mozga od tri i po sata, da ljudi pročiste sve svoje znojne žlezde. Taj techno je po meni svođenje ljudi na biomasu, takva eskapistička, kretenska stvar da je to grozno. A još se svi zaklinju u tu muziku bez tekstova…Znači nema više ništa da se kaže. E, ako nema više šta da se kaže, onda nema ni da se svira. Techno, je dakle, pobeda imbecilne diskoteke…Najluđe je bilo kad su nas najavljivali kao techno grupu. Mi smo bodybeat, a bodybeat je velika stvar, recimo u Njemačkoj. Mas – mediji i ga i tamo ignorišu, ali klinci se kunu u tu scenu i ona je odlična, inovativna, kao DAF svojevremeno, na početku rada.

Bodybeat ne ide uopšte na klasičan rock instrumentarijum. Koriste se elektronski instrumenti, ritam mašina na primer, a ne beži se ni od hard rock gitare. To je prava urbana muzika koja će se razviti van idiotskih pravila mas- medija i njihove prećutne cenzure koja je meni posebno ljigava. Imaš, bre, pravo da javno kažeš svoj stav, ali po mas- medijima nemaš. Kad je tako, onda ko ga jebe, hajde da napravimo istoriju potpuno bez nas medija. I Hrišćani su tako počeli… A savijati se prema zahtevima mas- medija znači pretvoriti se u idiota. Ako je to model uspešnog muzičara, ne želim da budem uspešan.

Na svaka dva meseca ćemo nešto praviti jer obožavam da iritiram to usnulo javno mjenje i da stalno dokazujem da je ovakav bend moguć, da to nije medijsko i finansijsko samoubistvo. Znaš ono, mogu oni tako i trideset godini i nikad neće odjeknuti. Ja mislim da su to defetisti, ljudi koji ne treba da se bave kulturom i umetnošću. Oni rade prema istorijskim klišejima, a umetnost je sve osim toga klišea. Po meni, svaka umetnost ima estetiku sadašnjice. Muzika pedesetih nema veze sa muzikom šezdesetih itd. Svaka generacija želi da živi po svojim pravilima. Prava publika, ona najvitalnija, za koju je umetnost način života, nešto mnogo više od zabave, očekuje da ti stvoriš pravila pred njenim očima. Ja sam uvek imao averziju prema nekim komercijalnim stvarima, pa smo zato i odabrali ovaj put. Duže ćemo čekati na proboj, ali za utehu, bićemo ciničniji bend nego oni koji odmah uspeju.”

Srđan Marković – Đile, razmišljanje

Supernaut, odnosno većinu prve faze postojanja benda su činili Srđan Marković ( vokal – inače slikar, strip autor, pozorišni radnik, muzičar i novinar, član bendova Disciplina kičme, DDT, Plaćenici, uvijek smatran za jednu od posebnijih ličnosti beogradske alternativne scene),  i Miodrag Stojanović ( ritam mašina).

Izdali su studijski album ” Budućnost sada” za nezavisnu etiketu ” Zvono rekords” (1993.)

 I  “Niže nego ljudski” (1999). Godine, te između ova dva albuma i koncertno štivo “Live in Zombietown” (produkcija B 92, 1995.).

Albumi su izdavani na kasetama i besplatno dijeljeni sa napomenom da je slobodno emitovanje i umnožavanje dozvoljeno.

U konstantoj konfrontaciji sa izdavačima i medijima, bend ostvaruje saradnju sa bendovima Kezimirov Kazneni Korpus,  Profili Profili i pozorišnom trupom glumice Sonje Savić.

U drugoj fazi rada koja se odnosi na prvu deceniju 21. Vijeka bend širi instrumentalnu postavku, ali se ne mijenja puno u svom izražaju.

Nastaje kreativna trilogija albuma “Raj na nebu, Pakao na zemlji”, “Eli” i “Pobuna mašina” iza koje većinski stoje Đile i Saša.

Ne izviđajući šta se dešava izvan Podzemlja, muzička kreativnost benda ne stagnira, baš kao ni tehnološka.

Bend sve vrijeme svog postojanja balansira na marginama prihvaćenosti i slušljivosti i još uvijek pleneći svojim znanjem i inovativnosti, biva od strane kolega iz drugih bendova i dijelova scene deklarisan kao nanekomercijalniji od afirmisanih beogradski bend.