Srpska horor scena: Petra Rapaić

Petra Rapaić živi i radi u Novom Sadu. Sa Nešom Popovićem objavila je knjigu „Univerzum u nevolji“ i zajedno sa njim uređuje zbirke priča Nijanse. Priče je do sada udomila po različitim regionalnim časopisima (Biber, Refestikon, Marsonic, Slavic Supernatural, Morina kutija, Poruke iz prošlosti, Regia Fantastica…).
Kao žanr koji joj je najbliži navodi epsku fantastiku.
Ističe se u recenziranju i sugestijama oko uređivanja literarnog materijala kolega i saradnika, te promovisanju objava za konkurse spisateljskog profila.
Za našu stranicu odgovorila je na par pitanja i predstavila se sa tri priče.
ZAŠTO ŠKOTSKA?
– Planine, kiše, nema sunca, priroda, Edinburg.
DEATH METAL ILI PUNK?
– K-Pop trenutno.
ZEMLJA IZDAVAŠTVA ILI IZDAJNIŠTVA?
– Kako kome.
UZORI I INSPIRACIJA?
– Skot Linč, Pračet.
TRENUTNI I PROJEKTI U NAJAVI?
– Nijanse Bogova kao zbirka savremenih domaćih priča i jedan roman kome još ne znam ime.

ČUDOVIŠTE I GLAVA

U lepoti je moć. Gledam ga kako radi oko kuće, i nisu to posebno teški poslovi, ili bar njemu idu lako. Cepa drva, nosi vodu sa bunara, ponekad pomogne oko nošenja namirnica sa pijace. Zavidim sluškinjama kad ih prati, naprćen paketima i korpama. Ponekad se skine do pasa i uređuje travnjak i popravlja ogradu oko kuće. Mišići su mu lepi, skladni, preplanuli. Volim da ga gledam.
Volim ga što je tako lep, iako je sluga. Ćerka samuraja, kome je ispod časti iz sobe da izađe i koji samo na sastanke sa drugima istog statusa ide, ne sme ni da razmišlja o slugama na takav način. A ja, eto, ne mogu protiv sebe.
Znam gde spava. Noćas ću mu doći.
*
Toliko je ružna da je se ljudi plaše. Mladići mojih godina, oni koji bi možda i mogli da joj se udvaraju kada bi hteli, zovu je Čudovište. Vele da je toliko ružna da mora da ima moći nemani i da proklinje ljude kada se onako nakrivo zagleda u njih i krene nešto da mrmlja ispod glasa. Deca trče za njom po ulicama i izazivaju je glupavim nadimcima. Samurajska ćerka, jednica u roditelja, a bez ikakve šanse da se uda. Vidi se koliko je ljuta zbog toga, iako se trudi da sakrije osećanja.
Lice joj je ravno, kozičavo. Kažu da je imala kozice kao mala i da je niko nije pazio pa se mnogo češala. Oči su joj razroke, leđa grbava. Hoda nekako čudno, kao da joj je jedna noga kraća od druge.
Smirena je samo kad sedi kraj prozora i zuri u baštu. Trudim se da što pre završim poslove i odem. Neprijatno mi je kad mislim da me gleda, a zapravo nisam siguran kuda joj pogled bludi.
Spavam u odajama za sluge. Ja sam jedini sluga koga upošljavaju i osećam se slobodno kad uđem u sobu koja je samo moja. Sluškinje spavaju s druge strane kuće, vrlo samurajski moralno odrađeno. Da li će se jedna od njih odvažiti da me poseti večeras? Lepa Sakuro punih usana ili naoko stidljiva Hana belog tena? Ali to je tek pusti san, samo dokono zamišljanje, te gasim sveću i zavlačim se pod pokrivač. Ubrzo spavam.
Budi me šušanj svile, i prvo na šta pomislim su ženske haljine. Kroz zavesu vidim siluetu kako se svlači, ulazi kod mene u krevet. Ne vidim koja je, osećam samo miris trešnjinog cveta u kosi, vlažne poljupce, sve dublje disanje. Ne govorimo. Ako je živa ne bih da je uplašim, ako je duh bilo bi opasno da je ozlovoljim. Puštam da me jaše i dovodi do vrhunca.
Kad je gotovo, pada po meni od olakšanja. Mesec prosijava kroz zavesu i konačno joj vidim lice. Pokušavam da vrisnem, ali nemam glasa.
„Čudovište“, izlazi samo hrapavi šapat, i ono što je ličilo na blaženstvo na njenom licu iščezava da bi ga zamenio bes.
„Samo zucni o ovome i probaj da me odbiješ“, prosiktala je, „i prokleću te.“
Skuplja kimono, oblači se i odlazi. Ostavlja me u prljavoj neverici.
Naredne noći opet dolazi.
*
Niko me ne voli. Otac me ni ne gleda niti želi da ima išta sa mnom. Da sam lepša, ranije bi me udao, ovako nema izbora nego da me ostavi u kući. Majka me ponekad poziva da se zajedno molimo precima, ali i tad izbegava da me pogleda. Mogu da naslutim šta joj je u duši – samo udaja. Koje je nesrećno stvorenje rodila!
A ja – nikad sretnija. Noći sa Rikutom su divne. Nisam znala da užitak može tako da prija.
Rikuto je, od kad sam mu zapretila, poslušan. Pomalo bled, pogrbljen nad poslom, ne više nasmejan sa služavkama, ali noću je moj. Kako i treba da bude. Uostalom, šta ima loše u malo zabave? Čak se i najgore devojčure slobodno zabavljaju, a ja, ćerka uglednoj samuraja, čamim pod krovom roditeljske kuće. Niti cvet, niti ubrana. Da sam bar muško… Ali, mogu i ovako da se pobrinem za sebe.
Samo da otac ne sazna.
Majka, ako i sazna, neće mu ništa reći. Boji se njegove preke naravi.
*
Kaori je trudna.
Trudna!
O, majko moja!
Došla je noću, kako sve nemani inače pohode ljude, ali nije se odmah dala na posao. Umesto toga, sela je pored mog uzglavlja i sopštila mi vesti, mirno kao da upravo nije izrekla najgoru moguću stvar.
Trudna sa slugom.
To ne biva.
Njen otac ima pravo da nas oboje ubije kao pseta i niko mu ni reč ne bi rekao. Takav je zakon. Znala je to, znao sam i ja, ali meni džaba kad ona naređuje.
Ustajem, pakujem se u tami. Pita me kuda ću, odgovaram da bežim, šta bih drugo. Trudnoća je nesreća koja nije trebalo da se desi, sve će nas prokleti, i bolje da sam daleko kad se sazna.
Ona ne plače niti me moli. Ustaje, hvata me za košulju.
„Samo se usudi da me ostaviš. Kad me ubiju, moj duh će te proganjati do kraja života. Nećeš imati mira ni noću ni danju.“
Verujem joj. Niko tako ružan ni gnevan nije bez mračnih moći.
Joj, majko moja.
*
Pod mojim srcem raste novi život. Ako me niko ni ne voli, ono hoće. Takva je veza između majke i deteta. Kad imam snage, unapred se veselim.
Na putu smo. Rikuto korača ispred mene, retko se osvrće. Neprijatno mu je da me pogleda, što je smešno nakon onoga što smo uradili, ali navikla sam. Da li sam zaista očekivala da će se sad drugačije ponašati? Možda samo treba malo vremena, da se oboje naviknemo.
Više nisam samurajska ćerka. Samurajska ćerka se nikad ne bi spetljala sa nižim od sebe, niti bi sebe dovela u ovu situaciju. Sad samo samo Rikutova žena, trudna, i dalje prezrena i nevoljena. U bekstvu.
Kuda idemo?
*
Govorim joj da mora da me sačeka podalje, dok objasnim ujaku šta se dešava. Gleda me sumnjičavo, ne preza da me optuži da ću je ostaviti. Kaže da sam je oteo iz rođene kuće da je ostavim predaleko da se sama vrati, a da je priča o ujaku ništa osim laži. Bogovi, kako bih voleo da je tako, da sam imao hrabrosti da je napustim noću, dok je spavala. Gledao sam je kako se meškolji pod ogrtačem, na tvrdoj zemlji, i nekako mi nije ličila na čudovište. Dok ne svane. A tada je bilo kasno za bežanje.
Ostalo je samo kajanje.
*
Obećala sam da ću sačekati da me pozove. Čekam iza ugla kuće dok razgovara sa ujakom. Objašnjava mu da mu treba posao i mesto za stanovanje, a ujak se nećka. Kao, nema dovoljno posla, a za smeštaj će se snaći, može i kod njih da spava.
Izlazim pred njih, isturam stomak i bebu u njemu. Rikuto ne zna šta da kaže, obara glavu.
Ne bacam se na kolena, ali sklapam ruke u molitvu i preklinjem starijeg čoveka da nam obezbedi smeštaj. Govorim mu koliko nam je situacija beznadežna.
Ujak nema milosti, pravila su prekršena i treba da se vratimo i suočimo sa grehom. Pa neka i umremo, to je jedino ispravno.
Sve što Rikuto govori jeste da mu je žao. Žao mu je, žao, žao.
„Zar da ovo dete ni svetlosti ne ugleda?“, govorim. „Da iz mraka nerođenog ode u mrak mrtvih? Kako će mu biti na drugom svetu? Smilujte se, čiča!“
Radi deteta, čiča se smilovao.
*
Radim kod samuraja kao kuvar. Prethodni sluga je otišao pod nejasnim izgovorom da mu je otac bolestan, ali mi se čini da je to laž i da je jedva dočekao da ode. Vidim i zašto. Gospodar je prek i dužan do balčaka. Zajamodavac dolazi svaki dana gospodar ga tera, obećava, nervira se. Sklanjamo se od njega da mu ruka na balčaku ne potegne uvis i da se neko od nas ne nađe mrtav. Samuraj ima pravo da ubije svakog nižeg od sebe, često samo zbog toga da proveri koliko je katana oštra. Ali plaća, a trudna Kaori me čeka kod kuće. Nemam izbora.
Gospodar kaže da kuvam bolje od prošlog kuvara. Ponekad me nagradi pokojim novčićem više. Danas kaže da hoće pirinač. Ništa lakše.
Međutim, nešto crveno kaplje u lonac. Gledam put tavanice. Još jedna kap, pravo u jelo.
Bogovi, ubiće me ako mi ovo pokvari jelo.
Penjem se na tavan, u polumraku se nadam lešu miša koga je mačka ostavila. Ono što ugledam je mnogo veće.
Obrok kasni i gospodar nije sretan. Dere se na mene i preti smrću i nemam izbora nego da mu objasnim da sam bio na tavanu jer je nešto padalo u pirinač. To ga umiruje. Neko vreme razmišlja i ne obraća pažnju na moju prostrtu priliku.
„Znaš kako ćemo“, konačno kaže. „Otarasi se leša za mene i daću ti zlatnik. Zapravo, dva. Jedan sad, a drugi kad obaviš posao.“
Leša se teško otarasiti u gradu. Trančiram ga i pakujem u vreću, razmišljam da ga odnesem do reke i bacim tamo kao smeće. Moram čekati mrak, inače bi straža postala sumnjiva. Šta ako zatraže da vide šta nosim? U poslednje vreme svakoga pretresaju.
Idem kući dok se ne smrkne.
*
Živimo sami, hvala bogovima. Rikutov ujak nije hteo da rizikuje da bude u blizini u slučaju da moj otac sazna gde smo.
Raspala izba, eto gde smo. Previše siromašni za bilo šta, a Rikuto se ne trudi. Samo pogne glavu i radi za siću.
Grdim ga, a on pogne glavu i ćuti.
Ujutro pognut ustane i ode na posao.
I tako svaki dan.
Bogovi, zar je ovo život?
Kada se porodim, javiću majci. Živo dete, krv svoje krvi, neće odbiti da vidi. Jednom kada poklekne, ubediće oca da mi se smiluje. Vratiću se kod svojih.
„Biće sve u redu“, šapćem bebi, a ona u tom trenutku odluči da je vreme.
*
Kako sam ušao na vrata, tako me Kaori dočekala stisnutih zuba.
„Porađam se.“
Gleda me besno, kao da sam nešto kriv. Čekam da mi kaže kako mogu da joj pomognem, ali moja tišina kao da je još više razjaruje. Šalje me po babicu. Da, to je logično.
Ostavljam vreću kraj vrata, teram je da obeća da je neće otvoriti dok se ne vratim sa babicom. Istrčavam napolje.
*
Kako to misli, da ne pogledam šta je doneo? Šta uopšte može da bude u tolikoj vreći?
Drešim čvor na vrhu. Unutra je nešto kabasto, tamno i vlažno. Kotrlja se napolje.
Glava čoveka, razrogačenih očiju, krvave kose, ružnog samrtnog grča. Nepoznatog čoveka.
Vrištim.
Komšije upadaju da vide šta se dešava. Na podu sam, u porođajnim bolovima, ne tražim pomoć.
„Zovite babicu!“, govori neka žena.
„Već je gotovo“, glas muškarca razvlači reči da bismo svi znali da se šali. „Vidi, šta joj je to između nogu?“ Saginje se po glavu, drži je za kosu i pokazuje okupljenima. „Toliko je ružna da je rodila mrtvu glavu.“
Joj, da sam muško!
Slab smeh, a onda vrisak: „Moj muž!“
Dakle, Rikuto je ubio nečijeg muža i ostavio ga meni. Koji bednik.
Porađam se, uzvikujem njegovo ime. Babica je tu, umotava dete i pokazuje mi ga.
Ali ja sam već mrtva.
*
Straža me ne zaustavlja. Ako su i primetili strah u pokretima, nije ih briga.
Jurim do reke, preko, pa kroz šumu.
Ne znam kako porođaj izgleda, ali čuo sam taj vrisak i znao sam, prosto sam znao, da je pogledala u vreću. Dalje nisam imao izbora. Zar da ja odgovaram za gospodarove zločine? Bolje da pobegnem dok me nisu dohvatili. Ako ne oni, onda bi me gospodar našao i pobrinuo se da ga ne odam.
Trčim kroz šumu, saplićem se o šiblje. Ono se otima za moju odeću, grize mi kožu, šapće o smrti.
A za mnom divlja vrisak mrtve žene. Kao da je ponovo čujem kako mi govori da će me njen duh proganjati doveka.
Ispunila je obećanje.

Tajna postanka

Kola škripe dok ulaze u selo. Sumrak pruža pipke između kućica, ali ne može dalje od rulje. Ne mogu ni oni. 
Neko od ljudi se okreće, pogleda ih, dobro ih pogleda, zatim gurka onoga do sebe i šapat počinje. Poput plime, prenosi se do kraja i nazad, da bi se isto tako moru nalik ljudi razdvojili i pustili ih da prođu. 
Konjić se zaustavlja u centru sela, pred stubom za kojim je vezana žena. Ona naglo prestaje sa vriskom. 
„Vidim da ne dolazimo nimalo kasno“, obzanio je ćelavi muškarac tamne kože, zaogrnut u krzno. Lako je skočio sa kola i prošetao kroz svetinu koja se izmakla, ostavljajući mu utaban krug dovoljno velik da može da izvede svoju predstavu. Nisu mu ostavili izlaz, a naoštrene alatke preteći su se ukočile u prvim redovima. Muškarac se pretvarao da ne primećuje.
„Moje ime je Šarl, a ovo je Rina.“
Ispitivački pogledi mase prešli su ka devojci. Kratka kosa boje sunca, mračne oči, ravnodušan izraz. Za pojasom mač, drške umotana u izbledelu kožu. Devojčin stav sugeriše da ne nosi sečivo kao ukras. Zamisliše se nad svojim oruđem i lagano ga gurnuše iza leđa.
„Verovatno ste čuli za nas – mi smo najbolji egzorcisti širom zemlje.“ Šarl se velikodušno pretvarao da nije video kakav je utisak Rina izazvala. „Za malu nadoknadu, spremni smo da demonstriramo svoje umeće. Posebno bitna stvar – naši slučajevi skoro nikada ne završavaju smrću.“
Kada je neko šapatom ukazao na Šarlovu reputaciju, svetina je bila spremna da mu jede iz ruke. Selo je upravo dobilo par isterivača demona. 
*
U svakom selu Šarl bi propovedao, ostavljajući im da sami zaključe ko je među njima posednut. Bez izuzetka, izbor je uvek padao na neposlušne žene, a tamni propovednik bi ih stisnutih usana odmeravao i odobravao izbor. Za svaku noć posla tražio je četrdeset i četiri novčića i osamljenu kolibu gde će raditi bez svedoka, da demoni ne bi skakali iz jednog u drugog nedužnog posmatrača. Šarao je simbole u krug po zemlji, seljani bi dovodili žene i trkom odlazili, a on je radio to što je radio. Ujutro bi žene nalazili sretne, sa širokim osmehom na licu, i nijedna ga nikad nije odala. 
Rina je smatrala da je samo to vredno da se nazove čudom. 
Žena koju su im ostavili uvezanu u mraku kolibe streljala ih je zakrvavljenim očima. Haljina na njoj bila je mahom iscepana, ali kako se nisu potrudili da je odvežu, nije mogla da se pokrije. 
Egzorcisti razmeniše poglede, i devojka lagano odmahnu glavom. 
„Nema demona kod tebe, curo“, Šarl se široko osmehnu ženi. „Zašto nam lepo ne kažeš šta si im skrivila, pa da sredimo stvar?“
„Prvo mi reci, hoćeš li im svejedno uzeti pare?“
„Naravno.“
„I neka. Gamad.“
„Pa?“
„Onaj starac je brat mog pokojnog muža. Namislili su da me izbace sa imanja jer nemam dece. Rekla sam da ću ih sve pobiti na spavanju.“
„Šteta što nije“, Rina progunđa. „Biću napolju, a ti…“, podsmešljivo je pogledala Šarla, „pazi da ne isteraš pogrešne demone.“
*
Stvarčica koju je izvadila iz džepa tunike ličila je na okamenjenu oguljenu mandarinu. U hramu su je zvali ružom postanka i predviđali da će nastupiti kraj sveta kada se kamene latice sasvim otvore. Akoliti hrama bili su spremni da im zadnji prizor u životu bude neobični kamičak, sve dok ga Šarl i Rina nisu ukrali. 
Zvuci iz kolibe je nakratko prekidoše u razmišljanju. Uzdahnula je, moleći se bogu da seljani ne prepoznaju uzvike. Zarad Šarlovih apetita i života seljana, nadala se da će obmana uspeti. Bilo bi joj žao da izvlači mač protiv neobučenih protivnika. 
Sela je uz kola, naslonivši se na dotrajali točak. Uskoro će morati stati u nekom većem mestu da ga poprave. Ili će ukrasti konje, što bi bilo daleko bolje. Zagledana u kameni pupoljak, pitala se da li su se latice imalo rastvorile od kad ih je poslednji put pogledala. Možda malo?
*
Šarl čulno uzdahnu dok je žena ječala u ritmu njihanja kukova. Kratko je vrisnula, zabacila glavu i Šarl svrši s pogledom na njene bujne grudi. 
„Ovo je savršeno“, žena se pripila uz njega poput hobotnice, no njemu osećaj priljubljenog znojavog tela više nije pružao jednak ugođaj. 
 „Aha“, istisnuo je, duboko udišući. Skupljao je snagu da ustane i ode. Nekada bi one odlazile prve, nekada bi muževi nenadano dolazili, i to mu je savršeno odgovaralo. Nevolja je nastajala kada bi pomislile da ih je sudbina povezala. Onda je morao da se troši na izgovore i objašnjenja, na odlaske u nepoznatom pravcu dok bi ga pratili suzni pogledi. Trud oko toga mu je totalno kvario sećanje na užitke s njima. Da ne pominje silnu glumu oko egzorcizma. Da nije bilo Rine, sumnjao je da bi se izvukao.
„Slušaj“, žena se naglo uspravi, nateravši ga da je pogleda u oči. „Morate me povesti sa sobom. Ovde će me ubiti čim odete.“
Pogled joj je bio taman, poput bezdana, i Šarl je potonuo.
*
Pažljivo ogrnut, znajući da uvek neko gleda, izašao je u noć posutu zvezdama. Rinine oči pratile su ga dok joj je prilazio. Nije pokušala da sakrije čime se do tada zanimala, i on se namršti. Da je htela da ga posluša, do sada bi se rešili tog hramskog smeća. Kao što je on bacio svitak u koji je kamen bio umotan.
Proklet bio dan kada se bacio u krađu artefakta. Bez sumnje, neko vreme je to bio vrlo unosan posao, probrana klijentela tražila je što starije neobičnosti širom zemlje, i Šarl i Rina su ih nabavljali. Problem je bio u tome što su mislili da je smeće tajnog demonskog kulta iole vredno. Posrednici su ga brzo uverili u to koliko greši. 
„Kada nastupi kraj sveta, misliš li da će to biti jedan veliki zemljotres ili vulkanske erupcije?“, zamišljeno će devojka. 
„Ništa od toga“, frknuo je. 
„Ili možda najezda skakavaca, pomračenje sunca, demonska invazija…“, nastavila je kao da ništa nije rekao.
„Ili sve zajedno“, seo je pored nje. „Zla i tako na svakom ćošku pa se ništa nije promenilo. Zašto toliko razmišljaš o tome? Misliš li da je legenda istinita? Da će demoni doći po svoje?“
„Ne znam“, priznala je. „Ali mislim da umiranje ne bi bilo toliko teško kada bih znala kako će se desiti, shvataš? Koje sile stoje iza toga i zašto baš tako.“
„Umiranje je umiranje“, slegao je ramenima. „Želim da dođe što kasnije i bude što uzbudljivije. Rina, taj tu kamičak – to je samo glupa priča. Loš posao.“
„Da li si primetio da ima četrdeset i četiri latice?“
„Stvarno?“ Izbegao je da je pogleda. 
„Baš čudna slučajnost.“
„Aha. Vidi, ova žena će morati s nama.“
Rina nije morala ništa da mu kaže – sam pogled bio je dovoljan. I bez toga je znao šta misli.
„Makar jedan deo puta“, počeo je da se pravda. „Ovde će je ubiti.“
Prevrnula je očima. „Nije tebi do njenog života, već do sisa.“
„Možeš da nam se pridružiš“, blago je napomenuo. 
Prošli su dani kada je crvenela na njegove glupave predloge. Samo ga je prodorno pogledala i ustala da upregne konja. 
*
„Dakle, vi ste šarlatani? Ne vidite stvarno demone?“, pitala je žena. 
Šarl je izokola potvrdio. 
On i nova saputnica hodali su ispred kola, pravdajući se vedrim danom u kome bi bila šteta ne uživati. Devojka je postojanim ritmom terala kola za njima, pretvarajući se da ih ne čuje. Ipak, palo joj je u oči da nije pomenuo ništa o njihovom prethodnom zanimanju, niti kako se vest o njima raširila među sveštenstvom. Ni u jedan hram nisu bili dobrodošli.
Ženin pogled kad se nakratko okrenula izazvao joj je jezu duž kičme. Naterala se da izgleda opušteno, sa rukom na maču. 
Kao prizvan mislima o opasnosti, kamičak u njenom džepu zabruja od toplote. Rina ispusti uzde, skotrlja se s kola, panično dozivajući Šarla. 
„Ne mrdaj, malena“, naredio je. „Daj da vidim.“
Ma koliko uživala u maštanjima o kraju sveta, nije joj bilo ni na kraj pameti da je išta od toga stvarno. A opet, na dlanu joj se meškoljila ruža postanka, rastvarajući kamene latice kao pravi cvet pod suncem. Sve troje saglo se da pogleda, zureći bez razumevanja. 
„Možda je neki mehanizam u pitanju“, Šarl znatiželjno promrmlja.
Rina se osvrnu, očekujući da vidi crno nebo, munje i gromove, nadolazeću tamu i smrt. Svet je delovao ravnodušno spram nastojanja džepnog smaka sveta da ga uništi. 
„Pogledaj ti to“, s pohlepnim sjajem u očima žena pruži ruku ka kamenu. „Nije se otvorio do kraja.“
Bio je potreban samo jedan otkucaj srca da shvate i reaguju. Jedan otkucaj, tako nevidljiv u vremenskoj ravni, a tako poguban za čitav svet. 
Šarl uzviknu, odgurujući devojčinu ruku. Kamen odlete u travu, za njim i žena, s osujećenim vriskom na usnama. Rina je odskočila, izvlačeći mač, ali žena je već bila daleko od oštrice. Šarl je klečao na zemlji, petljao nešto oko pojasa i gunđao.
„Sklanjaj se, budalo!“, vrisnula je Rina. 
Šarl nije reagovao. 
Žena se nasmejala. „On je moj!“
*
Kosa joj je lelujala na zraku bez vetra dok je sa sebe svlačila haljinu. Šarl nije podigao pogled na prizor njene jedre nagosti, što Rinu zabrinu. Malo kasnije, kad je žena počela da guli kožu sa sebe, kao da je u pitanju neka prezrela voćka, oslobađajući nešto ogromno i tamno iz dubine, zaboravila je na sve oko sebe. 
Rinu nisu učili da viteški čeka da joj neprijatelj stane na noge i povrati snagu, već da udara mučki, po mogućstvu prva, i da ubije. Međutim, bilo je nečeg hipnotišućeg u prizoru velike demonke čiji su se udovi spetljali u ružičasti epiderm. 
Prevelika, zastrašujuća, verovatno oklopljena, brža i moćnija.
Devojka proguta pljuvačku i napade. 
*
Šarl je krajičkom oka ispratio silinu s kojom se Rina suočila sa iskonskim zlom. Video je i kad je pala, odbačena, da se ne pomakne. Svaka ćelija njegovog bića htela je da uzvikne i potrči ka njoj. A znao je da ne sme. Inkantacija mora biti završena.
Demonka je zakoračila da dovrši protivnicu, kad nešto zakmeča iz pravca kamena. Munje su palacale po zemlji, pržile sve na šta su naišle, lomile kamene latice, a iz njih su izlazili mali demoni, tek rođeni.
„Hvala vam što ste ih izneli iz zatvora“, reče demonka, okrenuvši se ka podmlatku. Šarl nije verovao da će ikada videti majčinski instinkt kod neke demonke, te se na trenutak nađe zatečen. „Kladim se da niste ni znali da u rukama imate okamenjene vladare sveta.“
Koji bi, bez sumnje, odlučili da unište to čime vladaju, jer je nečistivim silama tako lakše da uspostave kontrolu. Šarl nije rekao ništa od toga. Nastavio je da mrmlja, tiho, tečno, fokusirano. 
„Nema na čemu“, ispljunu Rina i skoči na protivnicu. 
Šarl ustade, razmahujući se svetlucavim novčićima oko sebe. 
Demončići zakreštaše. 
Demonka stade, za časak neodlučna koga da brani – sebe ili podmladak koji je čekala tako dugo. I taj trenutak je doneo kraj. 
Novčići se poput projektila zabiše u gnezdo od munja. Kmečanje prestade. Demonka vrisnu, prvo od besa, onda od bola i osujećenosti. Mač joj probi potiljak i izađe kroz desno oko. Niz levo procuri crna krv. Trznula se dvaput i pala u ništavilo.
Svet na časak utihnu, a onda se diže vetar da raznese pepeo mrtvih. 
*
U zoru sveta koji je umalo umro, dvoje lažnih egzorcista i upornih kradljivaca hramskih dragocenosti hodalo je obodom šume. Poprište bitke ostalo je za njima, rasparčano munjama, posuto crnim pepelom, mirisom sumpora i mrtvim konjićem. 
„Znači, ipak si verovao.“ U glasu joj nije bilo optužbe. “Inače ne bi zapamtio bajalicu sa svitka.”
„Dobro je biti spreman.“ Slegao je ramenima. 
„A šta da sam ga bacila?“
„Da jesi, onda to ne bi bilo to.“
„Da li je sad gotovo? Nema više opasnosti od kraja sveta?“
Šarl uzdahnu. „Voleo bih da je tako“, reče. „Ali bojim se da će uvek biti onih koji će hteti da uništavaju ono sa čim ne mogu da se sažive. Srećom, sledeći put nećemo biti tako blizu.“

Talac

Kao mač zaboden u pesak, odlučnost mu je tonula svakim korakom koji je napravio od ulaznih vrata kućerka na selu, do auta na prilazu. Sedam koraka i sedam hoću, neću, ne znam, možda. Da je mogao da se čvrsto odluči za jednu opciju, brže bi joj se prilagodio. Otići ili ostati. Rizikovati ili se sakriti. Problem je bio u bujnoj mašti koju je vizija samo jednog puta uvredljivo ograničavala. Gavrilo bi mu rekao da je tvrdoglav, a majka bi ga samo pogledala na šta bi se on slomio i uradio po njenom. 

Zato je otišao, da bi greške, kakve god bile, bile samo njegove. Niko nije morao da zna šta je radio pre trideset dana. Šta će raditi večeras kad izađe mesec.

Pa opet…

Ostaće – i biće mu to možda poslednji čin slobode.

Otići će – i osećaće se kao da se vraća u zatvor tuđih očekivanja.

Ostaće – i kajaće se u svojoj slatkoj samostalnosti.

Otići će – i biće sa porodicom.

Otvorio je vrata renoa, spustio čelo na krov auta i uzdahnuo.

„Neće kuća nigde“, uverio je sam sebe. Vratiće se, ako poživi toliko. Svakako će se vratiti nekoj kući.

U zagušljivoj udobnosti auta, zatvorio je oči i tiho zarežao. Uspomena na mučno iskobeljavanje iz porodičnih stega bila je previše sveža da bi se radovao povratku tako brzo. Hvatala ga je panika od same pomisli kako će morati opet da prolazi kroz isto – jer ovo neće dugo trajati, obećao je sebi. Samo da se uveri da su dobro.

Okrenuo je ključ i startovao motor. Slaba svetla farova blesnuše, uzaludno prodirući kroz noć – on nije video ništa. Budućnost je za njega bila tamni vilajet.

*

Kada autoput opusti, bez ljudi i njihovih mašina što se utrkuju s vremenom, priroda se oslobodi i uzme svet pod svoje. Prekrije maglom i uspava. Čudna snoviđenja vrebaju one koji lutaju noću. Prikazanja onoga što je nekad bilo, odakle su sva bića potekla, odakle su ljudi izvadili bogove i kasnije ih, uvređeno, strpali nazad. Utvare koje im opsedaju um, zakopane u mračne kutke podsvesti. Jer sva tamna mesta povezana su istom tišinom, a čudovišta su sve bešnja što su duže zatvorena. Za neke to je drugi dom, a za mnoge košmar. Ognjena je majka naučila da ih se ne plaši, mada svakako sada nema vremena za njih. On je svoje tišine davno prelomio. Večeras ga plaše samo uragani sopstvenih misli. 

Pušta muziku, jer usamljenost se tako lakše podnosi. Nema pojma šta sluša; okružen je tuđim glasovima i to je dovoljno. More mlečne tame razdvaja se pred farovima i spaja iza, kao da je čamac na pučini, sam i izgubljen. Pipci magle mu opsedaju vidik i unose hladnoću u dušu. Jer od njih ne vidi nebo. Ne vidi ono što ga određuje, zbog čega je nervozan.

„…uvodi nove mere u borbi protiv virusa. Večeras je počeo policijski čas. Naši izvori bliski vladi ne znaju koliko će trajati. Vojska, policija i medicinsko osoblje sa posebnim dozvolama jedini su kojima je dozvoljeno da izlaze napolje. Krizni štab apeluje na sve građane da poštuju propisane mere, pod pretnjom novčane kazne…“

Ognjen reži i gasi radio. Napola je verovao da je brat preterivao kad ga je pozvao, ali mu se sad čini da svi ostali preteruju. Doduše, policijski čas bi objasnio zašto sam jurca putevima. Dok je još učio da vozi, instruktor mu je objasnio da, koliko god žurio, ne može brže od saobraćaja. A tamo gde saobraćaja nema…

Nalegao je na gas. Možda i stigne pre nego što ga Mesec zarobi.

Kao odjek univerzalnih spikerovih recitala o neophodnoj poslušnosti, iza njega se začu policijska sirena. U retrovizoru izroni marica, crna, nestvarna i okupana alarmantnim svetlima.

Da li su to krenuli za njim? Naravno da jesu, koliko je još idiota pored sebe video da krše policijski čas? I šta sad? Uhapsiće ga, za primer ostalim buntovnicima, držaće ga u zatvoru, a on…

Bila bi mu to zadnja promena u životu, na ovaj ili onaj način. Kad bi ga videli za samo koji sat, ljudi bi verovatno pomislili da je sve to jedna velika papazjanija od simptoma virusa. Nepoznatog virusa. A sve nepoznate stvari izazivaju strah i najbolje ih je iskoreniti. 

Koliko će dugo ostati živ ako dozvoli da ga uhapse?

A ima li zaista šanse da im pobegne u kršu od renoa?

Psuje, preklinje, reži, usporava i staje kraj puta. Zglavci na volanu su beli od čvrstine stiska.

Zvuk marice vrišti ka njemu, približava se, tu je – i tutnji dalje nesmanjenom brzinom, kao hor besnih drekavaca. Tri uspaničena otkucaja srca i nestala je.

Ognjen cedi dah kroz zube, opušta se. Smeje se sam sebi, skoro da veruje da je to njegov strah stvorio prikazu. Bezbedan je, ali nema kad da uživa u maloj pobedi. Magla će se raspršiti, oblaci raskriliti, i onda…

Treba mu samo desetak minuta vožnje do kružnog toka, gde zatiče maricu prevrnutu u jarku, poput izmeštene kockaste noćne more, kako tuli i priziva ga. 

„A čega se plašiš, genije“, kaže sam sebi. Ovo je njegov svet, svet iskona. Ako ga nešto odatle povredi, biće to samo zato što je dozvolio. I to bi tim prikazama bilo zadnje, jer i najgore more kapituliraju pred pravednim gnevom majke. Nimalo nije sumnjao da je Ravi sposobna za sve.

Zapravo je lako izaći iz kola. Zamislio je sebe kako odlazi sa mesta nesreće, i nije mu bilo dobro. Zadovoljan je samo u onoj alternativi gde pokušava da pomogne. 

Iznenađen je kad ugleda par policajaca u kabini. Ugruvani su, pomalo krvavi, bez svesti, ali ipak ljudi. Cima teška vrata, uzalud. Ni pomaći. Mora da su se dobro zaglavila.

Zbog pokvarenog zvuka sirene, promiču mu koraci s leđa. Kad oseti prisustvo iza sebe, kasno je da bilo šta učini.

Bol, šok, oduzetost. Tama.

*

Bratov telefonski poziv ga je zatekao samog u kući, u grozničavom spremanju za par predstojećih dana. Zavese su navučene, vrata zakatančena, podrum ojačan. Zbog njega je i kupio kuću, iako je govorio da je to zbog velike bašte i prilike da se skloni od užurbanog gradskog života. Bio je ponosni vlasnik sopstvenog komadića raja.

„Gledao sam vesti“, počinje Gavrilo, što je samo po sebi znak da se nešto ozbiljno poremetilo u njihovim životima, jer niko od njih nikada nije mario za ljudske vesti.

„Je li? Otkud to?“

„Slušaj, proglasili su pandemiju.“

„Šta ti je to?“ Ognjen drži telefon između ramena i uha dok nerzovno proverava koliko su čvrsto zavese navučene. Čisto za slučaj da poželi pivo za vreme promene. Ne bi valjalo da ga neko od komšija ugleda kako se šetka po kući u takvom stanju.

„Znači da je neki virus zahvatio čitavu planetu.“

„Neki virus?“, ponavlja kao eho. Za trenutak se ponadao da je u pitanju invazija vanzemaljaca, ili da su rođaci Save Savanovića izmileli iz pakla. S nečim tako sićušnim kao što je virus nije znao kako da se bori. 

„Pa, zovu ga nekako, ali to nije bitno. Bitno je da odmah dođeš ovamo.“

„Zašto?“

„Majka hoće da se svi okupimo na planini, da se skrasimo u divljini dok ne prođe.“

„Brate.“ Ognjen uzdiše, umoran od samih implikacija onoga što ga čeka ako prihvati. „Jebote, daj reci joj da ne paniči.“

„Dođi i reci joj sam“, Gavrilov glas zvuči umorno i razdraženo. „Na vestima kažu da ne znaju kako se prenosi, dokle je stigao ni kako se manifestuje.“

„Koje su to gluposti“, reži, ogorčen zbog nečije nesposobnosti koja izaziva sveopštu paniku, što opet utiče na njegov život. „Kako onda znaju da li je neko zaražen?“

„Zato što zaraženi umiru. Slušaj, uopšte nije zajebancija. Prikazali su snimke, šleperima odvoze leševe da ih spale.“

„Gavro, pa svi umiremo, pre ili kasnije. Nemoj me zajebavati, ne mogu večeras.“

„Izvini, burazeru, ali mora večeras.“ Gavrilo šumno uzdiše. „Ako požuriš, stići ćeš. Znaš i sam kakav si posle.“

Znao je. Ali, ipak…

„Ovde imam podrum.“

„Mi imamo šumu. Ravi ima svoje jezero.“

Ognjen počinje da se smeje, zamišljajući sebe kako se smrzava na obali jezera. Čuje smeh sa druge strane, kad mu i brat najzad shvati šta je rekao.

Seo je na stolicu za ljuljanje misleći da će ga to opustiti. Zuri u plafon i zamišlja kako majka gleda Gavru dok priča sa njim, vrti glavom i verovatno misli da se ponašaju kao idioti.

„Ljudski virus“, napominje Ognjen kad su se smirili. 

„Prešao od životinje“, parira Gavrilo. „Neka budala je nešto pojela i sranje je mutiralo.“

„Zezaš?“

„Jok ja.“

„Zna li iko kako to može da deluje na nas?“

„Ima nas raznih. Nisam siguran da iko zna. Majka kaže da je bolje da ne saznamo.“

Ognjen ćuti. Kakav loš tajming, misli. Gde je on živeo kad do sad nije čuo za to? Zar je to tako naglo krenulo? Moglo se zaratiti a on ne bi znao. Dakako, hoće to od negledanja televizije, pomislio je razdraženo. 

„Ognjene?“

„Razmisliću“, kaže.

„Dobro.“

„Pozdravi mamu. Čuvajte se.“

„I ti isto.“

*

Virus se zvao besnilo. Video je to u čovekovim užarenim očima u odrazu, u grozničavim pokretima. Besnilo uma koje je pretilo da oslepi čovečanstvo, praveći pakao od zemlje. Virus zla koji su religijske dogme, zakoni i više moralne instance zajedno zauzdavali i vraćali u mračne kutke podsvesti. Gde su okovana čudovišta vrebala svoju priliku, šapćući da pravila ne važe za njih. Čovek za volanom odabrao je da ih posluša. 

Ne potiče iz magle, stvaran je koliko i auto kojim upravlja. Položen preko zadnjeg sedišta, ruku vezanih lisicama pozadi, sve što Ognjen može da vidi od svog otmičara jeste sablasan odsjaj sa prozora, robijaška frizura iznad naslona sedišta i mršava ruka iznad radia u potrazi za dobrim vestima. Kojih nema. Ognjen zna šta ga muči – barikade na ulazima u grad i graničnim prelazima. I pored najbolje vere, odbegli robijaš i biće koje nije sasvim čovek ne mogu da prođu pored ljudi zaraženih strahom.

Odiže se sa sedišta, krivi vrat ne bi li video kuda ga robijaš vozi. Magla je nestala. Znakovi pored puta ga obaveštavaju da se i dalje kreću u istom pravcu u kom je i on prvobitno krenuo: ka divljini, što dalje od civilizacije. Uspravlja se, na šta čovek diže pištolj u znak upozorenja. Nema kad da ga drži na nišanu i da vozi, pa je preteći pokret više pokazivanje. Vidi šta ja imam.

Da, misli Ognjen. Vidim te. Vidiš li ti mene?

„Neudobno je“, kaže kao da se izvinjava.

„Jesi li zaražen?“, grozničavo će čovek.

„Ne, naravno da nisam“, deluje uvređeno, što smiruje njegovog otmičara. „Ti?“

„Ne“, čovek zadovoljno frkće. „I ne nameravam.“

„Da li si zato pobegao?“ Ognjen misli da će, ako bude održavao konverzaciju, možda imati šanse da se bezbolno izvuče iz situacije. Uđi u um otmičara i misliće da je njegova ideja da ga oslobodi, i još će biti sretan.

„Nego šta sam.“

„Onim ljudima je trebala pomoć“, blago napominje.

„Nisi im valjda prilazio?! Nisi ih dirao, zar ne?!“ Vozilo vrluda po putu dok vozač uspaničeno balansira između volana i pokušaja da otkoči pištolj.

„Pobogu, ne – šta radiš to, gledaj kuda voziš!“

„Jesi siguran?!“

„Jesam! Skloni taj pištolj od mene!“

„Dobro, dobro!“

Čovek se smiruje, sa njim i auto. Urkoćena mašina rula po asfaltu, a Ognjen shvata da je čovek previše nestabilan. Možda neće imati vremena za miroljubiva rešenja.

„Jesu li bili zaraženi?“ pita.

„Kako Uporište počinje?“

„Šta?“

Robijaš počinje da priča. Negde na pola, Ognjenu se javlja da mu čovek prepričava početak romana, nakon čega se lansirao u teorije zavere.

„Virus inače nije stvaran, samo da znaš. To je samo neka ubrzana forma gripa. Čitao sam to na forumu. Ne daju nam u zatvoru da idemo na fejsbuk, ali jutjub i forumi su dozvoljeni. I tamo stoji da je čitava pandemija iscenirana. Svaka zemlja treba da priloži žrtvene jarce da bi se strah pojačao i ljude kao ovce pozatvarali u karantine. Sve je to Eustahije tamo objasnio. Je l’ me pratiš?“

„Šta? Pratim, pratim.“

„A je l’ znaš zašto nas stvarno zatvaraju u karantine? Da bi silne NATO trupe mogle da se prebacuju a da ih niko ne vidi!“

„Zar ih neće videti sateliti?“ 

„Sateliti su njihovi, i sve to može da se hakuje“, čovek odmahuje u maniru nekoga ko je proučio sve što je mogao o toj temi sa interneta. „Nismo mi ni svesni koliko nas prate, ostavljaju nas na miru samo zato što im nismo zanimljivi.“

Ognjen je znao nekolicinu osoba koji bi im bile veoma zanimljive, kad bi sve ovo bila istina. 

„Zašto onda nisu hakovali Eustahijev forum?“, upita.

„Nije bilo potrebe, zar ne vidiš? Kao prvo, bilo je prekasno, sve se već saznalo. A kao drugo, mi smo namenjeni za žrtvene jarce. Šta misliš, kuda su hteli sa mnom u ovo doba noći?“

U neku psihijatrijsku ustanovu, možda? „Da nemaš suđenje ujutro?“ Ognjen se usudi da predloži.

„Mm, da. Al’ kud baš sad, majku im.“

„Da“, čežnjivo će Ognjen. Kud baš sad. „Znaš, nešto mislim, šta ako nije masovno zatvaranje zbog NATOa?“

„Nego zbog čega?“

„Prevelike populacije“, uzdiše i udobnije se naslanja. Kad bi samo mogao da vidi mesec. „Ima nas previše, i pravimo previše sranja po planeti. Požari, glad, globalno zagrevanje…“ U ovom trenutku mu bi žao što ipak nije povremeno ispratio neke vesti.

„Misliš?“ Čovek ga namršteno prostreli pogledom preko retrovizora.

„Siguran sam. Sad, da li je virus izmišljotina ili planeta uzvraća udarac, svešće se na manje-više istu stvar: dok svi budemo sedeli kod kuće i pretvarali se da nismo tu, planeta će se isceliti. Donekle, bar.“

„Sranje.“

„Vala baš. Nego, ako smem da pitam, kuda nas voziš?“

Tišina u odgovor. Oko njih noć i mesec koji pokušava da se probije na horizontu. Ognjen skoro da može da vidi čežnjiv sjaj srebra.

Još jedan pokušaj slušanja šumova između radio stanica. Šumovi, muzika, šumovi, reklame. Psovke. Tišina.

Ognjen zuri put neba. Oseća se nestvarno, kao u prostranom snu, gde pola njega sedi na zadnjem sedištu i juri kroz veštačke konstrukte, dok se drugi deo izdiže i širi. Njegovo drugo ja u stanju je da uradi sve. Stiska vilicu, jer prepoznaje osećanje, jasan znak da promena samo što nije počela.

„Vidi“, najzad kaže čovek, „za vreme svake pandemije mora da postoji uporište pokreta otpora. Hoću njih da nađem. Tamo ćemo ići.“

Ne sluša ga. Trese se od pritajene groznice pod odsjajem Meseca. 

„Žao mi je“, kaže tiho, jer posle neće moći.

„Zašto? Šta ti je, čoveče? Šta radiš to?! Zaražen si! Znao sam! U majčinu, znao sam da si ih dirao!“

Smeh je izašao nekako grleno, kao kada bi vuk pokušao da se osmehne pa pokazao previše zuba. Zaražen je, da. U genima nosi virus star koliko i Mesec iznad njih. Mesec, koji nevino odbacuje životvorne zrake Sunca i time vlada nad dobrim delom prirode. Da li je iko ikada istražio na koji način izobličava nešto tako čisto i za život neophodno u silu koja nanosi ovoliki bol, čežnju, moć, želju za slobodom? Možda je, stigao je još da pomisli, pandemija izgovor za isterivanje na čistac takvih kao što je on.

U sjaju punog Meseca, škripu kočnica, vrisku i kršenje metala u sudaru sa drvetom kraj puta, vukodlak je kasapio izbezumljenog čoveka. Potom je krov eksplodirao pod naletom snage koja je htela napolje i stvorenje je izronilo uz kišu krvi. 

Kratko je onjušio oko sebe, oslobodio se metalne kutije i potrčao kroz šumu u pravcu planine. Život bez pokreta sada je značio smrt, a porodica je čekala.