Анђела Аћимовић
Студентску праксу похађала је на Академији примијењених умјетности и дизајна у Братислави, а приправничку праксу у Националној и универзитетској библиотеци Босне и Херцеговине гђе је имала прилику радити на рестаурацији и конзервацији докумената збирке Пољичка хроника на папиру у периоду од шеснаестог до деветнаестог вијека.
На пословима конзервације и рестаурације радила је у Архиву Републике Српске и Архиву Босне и Херцеговине гђе се грађа морала опорављати од посљедица пожара.
У склопу стручне праксе под менторством Нихада Ченгића у рестаураторском студију учествовала је на рестаурацији гипсане патиниране скулптуре и умјетничке слике из приватне колекције рађене техником уље на платну.
Током студентске праксе код професора доктора Ћазима Хаџимејчића рестаурирала је писане и штампане књиге из османског периода, а под менторством професора доктора Дарка Шобота учествовала је у конзервацији скулптуре Нандора Глида.
Анђела је похађала и курс “Историја и технике скулптуре у глазираној теракоти” под водством професора Схирин Афра. Kурс је обухватио рестаурацију дијела рељефа са фасаде из шеснаестог вијека.
На Међународном тренинг програму “Опифицио делле Пиетре Дуре” у Фиренци током обуке “Хроматска интеграција лакуна на преносивим сликама” имала је прилику радити на рестаурацији три слике рађене на платну из седамнаестог вијека и на слици урађеној на дрвеном носиоцу из прве половине шеснаестог вијека.
На Интернационалној конференцији рестауратора и конзерватора у Загребу 2017. Године представила је постер на тему рестаурације реплике подног мозаика у Стоцу.
Учествовала је на семинару “Са музејом на ти” у организацији Народног музеја Београд исте године, као и на “Музејском Лаб-у” “Цултурал Херитаге Wитхоут тхе Бордерс” у Босни и Херцеговини 2019. Године. Треба поменути и представљање постера Kонзервација и рестаурација збирке “Пољичка република” у склопу прве групне изложбе студената смјера конзервације и рестаурације под називом ” Умјетност рестаурације”.
2003. Године на знанствено-стручном скупу “4. Сусрети конзерватора/рестауратора архивског градива, књижничне грађе и умјетнина на папиру ” одржаном у Ријеци излагала је плакат на тему рестаурације географске карте из фундуса Архива Републике Српске.
У јуну 2024. Године у Новом Саду одржана је 32. ИЦАРУС конференција гђе је Анђела представила процес конзервације и рестаурације зидне карте великих димензија.
Околности и потребе су утицале на одабир смјера рестаурације папира.
– Студиј конзервације и рестаурације у Сарајеву је конципиран на начин да је први циклус студија уопштен и заснован више на теорији, док се на друг циклусу студенти могу опредијелити за конзервацију и рестаурацију конкретне врсте материјала . Ја сам ту ситуацију “искористила” на начин да сам током додипломских студија кроз многе курсеве и радионице истаживала материјале, методе и могућности који ти материјали нуде, те потребу у нашој држави за управо тим усмјерењем. Наша држава је богата културним наслијеђем израђеним од различитих материјала, те ми та чинјеница није помогла у одабиру смјера. Након много размишљања за своје усмјерење сам одабрала конзервацију папира, због разноврсности папирног носиоца, писаног, штампаног, цртаног или сликаног медија, али и прилике која ми се указала. Наиме, у том периоду био је отворен конкурс за приправнички стаж у НУББиХ, тако да се усмјерење и природно наметнуло. Сваким даном и новим сазнањима сам срећнија због свог одабира.
2. Влага, немар или нешто треће, шта је или ко највећи непријателј књижевном наслијеђу које потребује рестаурацију?
Рекла бих немар човјека. Велика влажност околног зрака, дуга изравна изложеност УВ свјетлости (сунчевим зракама и неадекватном освјетљењу), појава плијесни, глодара, инсеката су чимбеници који утичу на деградацију. Но све је то могуће контролисати, ако имамо свијест о важности онога што треба сачувати за будућност.
3. Да ли се придаје довољно пажње конзервацији докумената и материјала који су у посједу локалних институција и да ли си имала прилику да се сретнеш са истим примјерцима старих књига на почетку твог пута у овој области и сада?
Институције у којима се чува културно наслијеђе попут библиотека, музеја, архива, галерија запошљавају људе којима је стало до њиховог позива и посла, озбиљно му приступају, али увијек су, нажалост, ограничени малим материјалним средствима која се издвајају за те сврхе. Како сам имала прилику радити у инстутуцијама на свим нивоима (и државном и републичком) могу рећи из прве руке да је ситуација приближно слична. Што се тиче уског локалног подручја Источног Сарајева сурађивала сам у неколико наврата са Матичном библиотеком. У складу са платним могућностима библиотеке и хитности , ангажовали су ме за конзервацију и рестаурацију неколико књига из Одјељења старе и ријетке књиге. Упосленици те установе на челу са директорицом Наташом Кулашинац, били су јако заинтересирани да са њима, као конзерватор, подијелим препоруке за чување и руковање књигама. Каснијим посјетама сам примијетила да су то усвојили и у своју свакодневну праксу, што ме јако обрадовало.
Конзерватор након проведених метода, поред обавезе да направи детаљну документацију и писану и фотографску, као обавезу има и да власнике третираног објекта упозна са погодним условима за тај објекат како не би долазило до поновних оштећења. До сада сви са којима сам сарађивали складиште објекте у договореним условима, тако да нисам имала прилику да се сретнем са својим пријашњим рестаурацијама које би требале нову интервенцију, на чему сам јако јако захвална. 🙂
4. Зашто мислиш да су конзервација и рестаурација више наука него умјетност?
Иако су КИР почеле у умјетничким атељеима интервенцијама умјетника, већ почетком 20. вијека почеле су се развијати у другом правцу. И конзервација и рестаурација се темеље на строгим правилима и етичким принципима попут минималне интервенције, кориштења компактибилних материјала и реверзибилних метода све ради очувања аутентичности артефакта на којима се проводи процес КИР. Ако бих ја дала свој умјетнички печат нпр током ретуша, то би аутоматски нарушило оригиналност тог дјела. То је једна ставка која одваја конзервацију од умјетности. Такођер, у КИР се користе аналитичке, интрументалне и микрохемијске анализе састава материјала, присутних хемијских елемената, киселости и сл. Битно је познавати историју кориштења материјала, техника израде, стуктуре, услова микроклиме у којима је тај предмет био смјештен, као и врсте глодара, инсеката и микроорганизама који се могу наћи на објекту. Све то КиР чини интердисциплинарном науком, а не умјетношћу.
6. Гдје постоје лабораторије у Републици Српској, да ли су приватне и да ли су адекватно опремљене?
Задње двије и по године сам запослена у Бањој Луци, у Архиву Републике Српске, гдје највећи дио времена конзервирам грађу из Архива. Такођер вршимо услуге и за друге институције, али и за физичка лица која у свом посједу имају нешто што желе сачувати. У Републици Српској по мојим сазнањима једини лабораториј за КИР папира је овај у Архиву, Лабораторији за КИР слика и тексила се налазе такођер у Бањој Луци, у Музеју Републике Српске. Нагласила бих да су ово лабораторији који упошљавају школоване конзерваторе/рестаураторе. Наведени лабораторији припадају институцијама и опремљени су према потребама врсте грађе којима се баве. Велику ставку која надокнађује евентуални недостатак опреме , чини и солидарност међу колегама за потребе посудбе простора, алата, дијељења информација о набавци материјала и сл. Да ли постоје приватни, можда и постоје, али ја не знам за њих. У сваком случају, ако се неко одлучи на корак да своје “благо” жели конзервирати, савјетовала бих да се првенствено упознају са дотадашњим радом особе којој би повјерили тај задатак.
7. Колико је квалитетан папир и увез на којем се данас штампају књиге?
Конструисањем машина (у 18.вијеку) за уситњавање целулозе и проналаском начина за изузимања целулозних влакана из дрвета почела је убрзана производња великих количина папира. Како то обично бива, повећањем квантитета смањен је квалитет. Индустријски произведен папир добивен углавном из дрвењача у својој структури, колико год био прочишћен, садржи одређене количине лигнина. Када се он налази у папиру, временом уз спољне факторе долази до његовог разлагања на киселине које цијепају целулозне ланце, те папир жути и постаје крт. Такођер, индустријски папир на коме се данас обично штампају књиге прошао је процес избјељивања, додавања пуниоца и многа излагања различитим хемисјким третманима. Сви ти поступци доприносе да структура произведеног папира не буде трајна као пријашњи, ручно прављени папири. Љепила која се данас користе за коричење углавном су варијације поливинилних љепила која сушењем губе еластичност, те садрже киселине које штете папиру у књижном блоку. Кориштењем ових метода, процес коричења јесте убрзан (прије се ручно увезивала форма по форма, те су се користила природна шкробна љепила за чије справљање је било потребно више времена), али је квалитет увеза увелико смањен. Наравно, и даље је могуће наћи квалитетно произведене папапире који се углавном користе за цртеже, аквареле, калиграфију, али за штампање књига ријетко због високе цијене.
8. Да ли твоја професија омогућава процјену старости књиге/материјала уколико не постоје подаци о истом?
Са стеченим знањем историје израде папира, начина израде корица, увеза, водених жигова, капиталне траке, кориштеним материјалима, а понекад и уз помоћ микроскопске индентификације влакана углавном успијевам одредити у ком периоду је настао папирни носиоц на којем је исписан или штампан одређени текст. Што се тиче правних оквира да ли ја могу бити званични процјенитељ, без посебног испита, апсолутно не.
9. Шта је папирна каша а шта јапански папир?
Папирна каша је по основи дисперзија целулозних влакана у води, чијим сушењем на специјалним оквирима настаје папир. Та каша, овисно о врсти папира којег желимо направити може садржавати различите врсте влакана и пуниоца. Она је једна од полазних тачака и ручно, али и индустријски прављеног папира. У рестаурацији папирну кашу можемо користити у једној од метода надокнађивања недостајућег дијела на папиру. Уколико је писани медиј хидрофобан, документ је могуће навлажити и поставити на вацуум сто, на мјеста на којима недостаје оригинални папир дољева се капаљкама претходно ручно направљена папирна каша (пулпа). Воду из пулпе извлачи ваццум сто, тако да папирна влакна остају на површини стола, сушењем под пресом и премазом тилозе вежу се са оригиналним папиром.
Јапански папир, Washi је специјална врста папира, чија је производња сада скоро искључиво окренута ка рестаурацији (некада га и умјетници користе због његове квалитете и трајности). Прави се ручно, обрадом влакана јапанског дуда (kōzo), бјелогоричног грмља (mitsumata и gampi), која се након чишћења, развлакњивања (и понекад природоног бијељења на сунцу) убацују у раствор воде и nerija (слузави раствор дробљеног коријена биљке tororoaoi који помаже у чврстоћи папира, поравњању и везивању влакана), након чега се ваде специјалним оквирима од бамбуса назива suketa , формирањем листа, вади се из оквира те поставља на претходно формиране листове, који се прешају, те природно суше на сунцу. Јапански папир, због велике дужине влакана, неутралности и отпорности се највише користи у рестаурацији папира, али је назамијењим и приликом рестаурација осталих врста објеката, нпр за фејсинг технику штафелајне слике, приликом преноса зидних слика, мозаика и сл.
10. Дигитализација, да или не?
Дигитализација је по мом мишљењу апсолутно да! Са гледишта моје професије дигитализација је један вид конзервације предмета. До сада су усавршени системи за дигитализацију који при самом поступку користе освјетљење таласних дужина која не штете самом скенираном документу. Оригинални документ је након дигитализације могуће похранити у услове који спречавају деградацију, док се скен може дати истраживачима који ће моћи у потпуности исчитати информацију која им је потребна. Тим процесом убрзава се и услуга корисницима одређених институција бржим проналаском дигиталне копије, те могућности гледања те исте копије било гдје на свијету с интернет приступом, без потребног доласка у просторије институције. Тиме се и многе институције отварају ка могућим корисницима, те постају приступачније особама које су можда некада и имале неку задршку за комуникацију. Улога институција јесте да чувају наслиђе, али је то наслиђе заједничко и сви имају једнако право на приступ и истраживање истог (чему дигитализација помаже).
Скупови, семинари, сусрети, излагања која се помињу у твојој биографији углавном су у сусједним државама. Да ли је средина у којој живимо неосјетљива за заштиту и очување културне баштине или се тако само чини?
– Не бих рекла да је у питању апсолутна неосјетљивост, мислим да је досадашњем јако малом броју организирања сличних догађаја доприњео конгломерат несретних околкости. Државе нашег окружења из неког мени непознатог разлога имају дужу и континуирану традицију школовања конзерватора. Смјер Конзервације и рестаурације у овом облику, у нашој држави отворен је ТЕК 2014. године, док су се до тада ријетки школовали у земљама региона или чак и даље. За организацију квалитетних интернационалних скупова и конференција је потребно јако много времеобављајуна (број школованих људи, који су запослени у институцијама је јако мален, те је обим посла који они обављају јако велики) али и финанскијских средства која углавном превазилазе могућности институција. Такођер, новије генерације конзерватора/рестауратора све више схватају важност дијељења сазнања и достигнућа, као и упознавања шире публике са радом ове професије. Тако да сам сигурна да ће бити сличних дешавања и код нас у неко скорије вријеме.